Početkom 2000ih godina sam fudbal doživljavao kao više od najbitnije stvari na svetu. Pred svaku utakmicu sam imao tremu, a mnogi opaženi detalji su ostavljali značajan pečat.
Na utakmici Partizan – Njukasl 2003. godine bio sam sa ocem na istoku. Gotovo do ograde sa južnom tribinom. Ispod nas stajao je čovek sa fotoaparatom, koji je nasumično slikao gostujući kavez i domaću publiku. Sećam se kako mi je rekao da je to najbolji ugao iz koga se vidi gostujuća tribina, a ja sam očarane glave stvorio ideju da na naredne utakmice ponesem i svoj foto.
Od tada, pa do današnjih dana fudbalskim rečnikom upisao sam na stotine utakmica. A na 80% istih nosio sam poneku fotografsku spravu. Na početku porodični FUJI, kasnije neki od prvih dostupnih digitalaca, kasnije i bolju opremu.
Kao i svi drugi fudbalski zaljubljenici, kolekciju sam obogatio pojedinim ožiljcima. Stvarao i gubio prijatelje i poznanike, brojao utakmice, opterećivao se pa prestajao. Lagao bližnje, izmišljao razloge, lutao i nekad se pitao o smislu. Mislim da sam na kraju došao do najveće dragocenosti, da su fudbal najmanje utakmice i da je zaljubljenost u njega apstraktan pojam.
Od prvih dodira sa fudbalom interesovao sam se u web prezentacije klubova. Takva ljubav prerasla je u pasionirano praćenje marketinških aktivnosti.
Danas u moru hiperprodukcije, potreban mi je internet kutak u kome nema pravila.
I gde mogu da opustim pero.
A mastilo volim da podelim sa zaljubljenicima.
